Ko je najveći? (prvi deo)

Piše: Nemanja Oblaković

Poslednjih decenija oboreni su gotovo svi brzinski rekordi, dosegnute su krajnje granice kosmosa i nauke, proizvedene pilule koje mogu da vas usreće, otupe, ili ubiju, pa uprkos tome, uprkos iskoraku u kulturološkom i tehničkom segmentu, i dalje je ostala ukorenjena ona iskonska potreba da se zna ko je najjači, na šake, bez veštačkih dodataka i mehaničkih pomagala. Upravo zbog toga, ovom prilikom, uz prekomerno i neopravdano prisustvo subjektivizma, predstavljamo nekoliko velikih momaka koji su svojim nastupima i zalaganjem umnogome promenili istoriju nadmetanja u malim rukavicama.

Fjodor Jemeljianenko

Ono što je građanin Kejn u svetu filma, ili Leonard Koen u domenu muzike,  Fjodor je u mešovitim borilačkim veštinama. Od svog prvog nastupa protiv Martina Lazarova, pa sve do hazaderskog poraza od Fabricija Verduma 2000 godine, vladajući, i u svojoj vladavini ostajući skroman i ponizan, ovaj ruski velikan se etalirao kao jedini istinski prvak, pobijajući ustaljene stereotipe o jednoličnim i svedenim ličnostima velikih gabarita. U bogatoj karijeri je savladao imena poput Arlovskog, Hanta, Išija, Kolemana, Minotaura, držeći ujedno niz od fantastičnih 27 pobeda, i tek jednog nerešenog ishoda. Ipak, Fjodor nije samo značajan sa rezultaske strane. On je ujedno i prvi veliki prvak, koji je predstavljao svojevrsnu personifikaciju vlastite nacije, pravoslavnih načela, i patrijarhalnih vrlina. Kroz primer Fjodora koji se gotovo deset godina sa bojišta vraćao uzdignutog barjaka, nije se edukovala tek MMA publika, već i šira javnost, učeći kako su ratovi predviđeni za ring,  a civilizovano i uzorno ponašanje za sve one događaje koji mu predstoje.  Danas, posle hiljadu ožiljaka i rana, Fjodor kao puka sena nekadašnjeg borca, i dalje neprikosnoveno sedi na pijedestalu najvećih. I na sam pomen njegovog imena, oseti se vetar sa prizvukom nostalgije i PRIDE-a.

Mark Hant

On ima negativan profi skor, građu kao sa reklame za Mišlen gume, nevičnost traštalku, i ne baš izraženu radnu etiku. Njegovo ime je Mark Hant i svakako je jedna od najvećih borilačkih legendi svih vremena. U istoriji borilačkih nadmetanja neće biti zabeleženo da se okitio UFC-ovim pojasom, pa čak ni onim privremenim. Teško da ćemo ga se sećati kao borca koji je prolazio kroz mukotrpne pripreme i krvave trening kampove, ili tipa koji je bogzna koliko pazio na ishranu. Ali, kada se pomene ime Marka Hanta pred očima doslovno iskrsne hajkik Mirka Filipovića koji je pojeo kao čizkejk, i oživi  ona legendarna rovokopačka borba sa Silvom, i uopšte činjenica, da za dvadeset godina ratovanja, nije odbijao niti birao protivnike. Sa tetovažama koje kriju tajne drevnih runa, sa etikom ratnika koja ga obuzdava da uputi makar jedan suvišan udarac, ovaj veliki Samoanac cementnih šaka i teškog detinjstva,  pozicionirao se kao najvoljeniji džin na svetu. U svojoj karijeri je nokautirao mnoge, i od još više njih je gubio, začuđujuće je postao vlasnik K1 naslova, i verovatno je učesnik najkrvavije borbe od osnivanja organizacije. Za nas, koji smo tek rođeni u vremenu kada se prvi put našao na ulici, Mark Hant je samo ličnost čija veličina odavno premašuje četiri slova imena. I u tom poštovanju, skor ne igra nikakvu ulogu.

Danijel Kormije

Poznati su vam oni učenici koji ređaju sve petice u dnevnicima, briljiraju na opštinskim i republičkim takmičenjima, ali kada se među profesorima zaista povede tema o klikerašima, nekako ih nema u igri. Upravo je takav slučaj sa Danijelom Kormijeom. On je u suštini napravio sve ono što se u sportu moglo napraviti. Učesnik je Olimpijskih igara, dominantni koledž rvač, višestruki prvak u poluteškoj i teškoj UFC-ovoj kategoriji, i povrh toga uzorni otac i suprug. Pobedio je tako impozantna imena da bi se od njih mogao napraviti zaseban roster, a uz sve to ubeležio  je tek dva poraza. Nažalost po njega, oba su došla od istog čoveka! Ta kvaka 22 poznatija kao Džon Džons nadvija se poput lamenta nad čitavom karijerom američkog velikana, uzrokujući Rošarhovu mrlju koju svako tumači na zaseban način. Mnogi veruju da je upravo taj drugi poraz, koji je uzgred rečeno poništen usled oponentovog pada na doping testu, ujedno i završni ekser na pohodu ka zvanju najvećeg. Pa uprkos različitim stavovima i osećanjima koje zaziva, Cormier sa 40 godina u pasošu  izgleda nikad bolje, i dalje čvrsto stojeći za kormilom uspeha. Kroz poslednja tri protivnika je prošao kao kroz balon od sapunice, i u ovom trenutku se čini da ga samo još jedan stepenik deli, od  izvikanog i teatralnog naziva GOAT-a.

Stipe Miočić

Vatrogasac je statistički gledano najuspešniji UFC-ov prvak u povesti. Svoje protivnike je rešavao dominantno i sa lakoćom, iznalazeći poput vrsnog puritanca rešenja kojima bi pristizao do slavlja. Međutim, postoji jedna rečenica čuvenog američkog pisca Selindžera koja glasi: “Ako uradiš nešto stvarno dobro, onda, posle nekog vremena, ako ne paziš, počneš time da se razmećeš. I više nisi tako dobar.”

Upravo se to desilo Stipi Miočiću. Nakon što je ubedljivo izdominirao hajpovanog kolosa Fransisa Nganoua, u UFC-u su napokon prepoznali njegov pun potencijal, marketinšku profitabilnost i uopšte nenametljivu harizmu kojom zrači. Na tacni su mu ponudili kolač koji se zvao Danijel Kormije, verujući kako bi potencijalnim trijumfom imali dugoročno isplativog PPV prvaka. I umesto da taj poklon iskoristi, Stipe se poneo slično jugoslovenskim milicionarima, koji su verovali da im je puki autoritet dovoljan za završavanje najtežeg dela posla. Ovaj put ipak nije bilo tako. Pred borcem koji je zabeležio 18 velikih pobeda, od toga čak 12 pod okriljem najveće promocije, sada su tačno tri meseca za finalno i filigransko brušenje veština. Ukoliko 17. avgusta izađe kao pobednik iz jednog od najvećih revanš mečeva u istoriji, njegov uticaj i mesto u teškoj kategoriji više niko neće dovoditi u pitanje, a poraz koji još uvek ostavlja gorak okus u ustima, biće podveden pod tek jednu lošu noć.