Badr Hari, poslednji Don Kihot u rukavicama

Autor: Nemanja Oblaković

Da sam svaki put do sada, kada bih u društvu samoprozvanih selektora, lokalnih ekonoma ili povremene desetke upravo rasformiranog kluba, pojeo makar po kockicu čokolade na pomen Karajlićevih stihova: “Ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku”, do sada bih imao drugi stadijum šećerne bolesti. (Jer) Bilo da se igra opštinska ili beton liga, bilo da Teodosić nerezonski forsira trojke, a Matić pravi suvišni dribling pre dodavanja, ustaljeno je mišljenje da su red i disciplina (te strašne reči sišle sa nemačkog nakovnja), uvek iznad lucidnosti i nepredvidljivosti koju pojedinac nosi. Pa ipak, dovoljno retko da bismo to već mogli nasloviti izuzetkom koji potvrđuje pravilo, dešava se da susretnemo osobe koje nam poništavaju svaku strategiju, osobenosti koje se protive svakom konvertovanju u valute i nama znane jedinice. Jedna od tih, tzv. “persona non grata”, modernog i komercijalizovanog sporta bez sporta, svakako je i nekrunisani princ Maroka, njegova ekselencija lično, Badr Hari.

Badr Hari već godinama unazad slovi za zločestog momka K-1. Do sada se susreo sa gotovo svim veličinama ovog sporta, rušeći redom pompezna imena poput Šilta, Overema, Ertsa, Samedova, Sakija, Grahama… Uz Harija su, poput žestokih protivnika, vezani i jednako zvučni nadimci, poput The Bad Boy, The Golden Boy, The Cobra, Devil Prince of Morocco, uostalom, to su samo neki od sinonima za ovog strašnog nokautera. Ali, ukoliko bi Harija već morali odrediti jednim imenom, što nije nimalo lak, niti naivan zadatak, onda bi najbolje bilo da ga oslovimo kao stalnog i nepredvidivog Betmenovog protivnika, Two face-a… kao Indijanca koji neprestano hrani dva vuka, ne znajući koji će na koncu pobediti. I tako bi se naposletku i mogla započeti priča o ovom (anti)heroju modernog sporta, o ratniku čiji mečevi počinju mnogo pre i ne završavaju se nužno samim zvonom.

Badr Hari je rođen pred sam kraj 1984. godine u Amsterdamu. Po rečima njegovog oca, bivšeg amaterskog boksera sa promenljivom fortunom, Hari je bio izložen manjem maltretiranju od strane svojih vršnjaka, te se već kao sedmogodišnjak okušao na prvim časovima kik-boksa. Talenat, koji je vižljasti dečačić nosio u svojim rukama, nije dugo ostao neprimećen, pa Bard ubrzo prelazi iz vežbaonice Muhameda Hasoua, pod mentorstvo nadaleko čuvenog Toma Harinka. Ipak, ni impozantni tim sa sve Harinkom na čelu, nije bio dovoljan da Marokancu obezbedi uspešan nastup na debiju. Protiv borca siromašnog pedigrea, Rokia Grandejana, jednako anonimnog u tom trenutku, buduća zvezda kik-boks scene položiće oružje u tek nešto više od minut i po negledljive borbe. Bila je to dobra prilika da se nauči kako su za prvi stepenik ponekad neophodna makar dva koraka.

Da se kojim slučajem pomenuti šesnaestogodišnjak zvao kako drugačije, ovakav vid otrežnjenja bi verovatno značio i sam kraj karijere, a naš članak bi ostao nedorečen poput Tolkinovog Silmariliona. Međutim, kako je u pitanju Zlatni dečak, čiji se prkos budio poput medveda s prolećem, redovba poseta teretani i vreme provedeno među konopcima doneli su  sunčane godine. Uostalom, poznato je da nas ne čini velikim snaga našeg udarca, već  mogućnost da iste apsorbujemo i nastavimo dalje… Uostalom, pretpostavljam da već slutite na šta ciljam… So, gonna fly now!

Sa korigovanim pristupom, i uz predispozicije koje su bile očigledne, Harijeva postignuća su rasla enormnom brzinom. Protivnici su padali u domino efektu, publika je dobila svoju limunadu za tropske dane, a tiraži dnevnih novina merili su se ciframa sa kojom nulom više, ukoliko bi im zločesti momak uputio makar jednu reč. Ipak, uprkos svemu, osobenost Badr Harija nije mu dozvoljavala da pleše na tankoj niti između cirkuzanta i borca. Cipele, koje je tako uspešno nosio Nasem Hamed, njemu nisu pristajale. Sve ovo videlo se nakon nastupa protiv Stefana Leka, sada već daleke 2005. godine. Badr, koji je napadao kolenima bez efekta, više mareći za estetiku nego učinkovitost i konstantno koketirajući sa gledalištem slično razmetljivom sinu, nakon nepromišljenog kraćenja distance, prizemljen je bolnim udarcem u jetru. Publika, koja je u trenutku zadovoljila svoje instant-senzacije bezrazložno ga je izviždala.

“Nikada nisam osetio toliku nezahvalnost”, izjavio je tada, ujedno se vrativši pod okrilje Maroka. Dotadašnjeg Harinka menja za Majka Pejziera, sa kojim će tokom budućih godina razviti jedinstven i retko viđen odnos između učenika i trenera. Sa Majkom, koji je bio dovoljno autoritativan da se izbori sa Hulkovskom naravi svog pulena, uspeh nije mogao izostati. Samo pet meseci kasnije u revanšu, koji je usledio na K-1 grand priju u Tokiju, Hari, bez trunke oklevanja, ulazi kao rezerva u meč protiv svog nekadašnjeg dželata. Bez obzira na to što je bio nedovoljno pripremljen, kružni nokaut, koji je tom prilikom ostvario, i danas se smatra jednim od najatraktivnijih u istoriji sporta. Tako je zločesti momak napokon dobio svoje zadovoljenje, a vodeće televizijske kuće sanjanu hajlajt špicu za potonje godine.

Tokom većeg dela Harijeve karijere, čini nam se da smo posmatrali rolerkoster za koji ne znamo gde i kada će se zaustaviti. Bilo je tu pregršt blistavih trenutaka, uključujući onaj iščekivani revanš protiv Karaeva, ili spartansko jurišanje na Grahama. Bilo je isto tako borbi u kojima su Marokanca rušili nedovoljno afirmisani suparnici. Najsvežiji primer je svakako Samedov. Uprkos tome, neosporne su neke činjenice: Bilo da je gubio ili pobeđivao, bilo da je padao, ustajao, ili gazio svoje protivnike, Hari je tip uz koga neospono vežemo vatromet, Hari je Prometej u vremenu tame i jednoličnosti ili Novi Džo Frejzer Valjarevićeve poezije!

Postoje tu još dve stvari, koje mediji obično prećutkuju, ili im nije u interesu da o njima govore. Hari je do sada osuđivan više puta, što zbog premlaćivanja i nanošenja teških telesnih povreda, što zbog kršenja uslovne kazne i nedoličnog ponašanja. Ukoliko tome pridodamo gaženje Bonjackog i bespotrebno udaranje već posrnulog Hesdija, dobijamo sliku prilično gadnog tipa, zar ne? Svakako. Sem, ukoliko ne sagledamo i drugu stranu medalje. Taj isti Hari je donirao ogroman novac poplavljenim područjima u Bosni i u Srbiji. Finansirao je lečenje obolele dece širom sveta, a što je još važnije, izdvajao je vreme za njihov obilazak pritom ne obaveštavajući novine o tome radi lične satisfakcije. Leka, koji ga je sramno ismejao nakon prvog poraza, zajedno sa njegovim timom je nosio do sanitetskog vozila, a pred poraženim Ertsom u znak poštovanja je kleknuo. Hari, koga godinama razapinju slično Hristu, pokazao je zavidnu dozu razuma kada su Holivudske i domaće pokondirene tikve počele sa masovnim popularisanjem takozvanog “Ledenog izazova”, izrekavši, tako mi boga, jednu od najvećih istina: “Ne želim da učestvujem u tom komercijalnom sranju. Ljudi su slepi za važnije stvari.”

Druga stvar u vezi sa momkom sa vučijim belegom na leđima tiče se isključivo njegove osobenosti.  Za većinu boraca, obračun u ringu predstavlja poslovni dan u kancelariji, nakon koga je poželjno izaći sa što više novca i što manje štete. To je uostalom i ono, na čemu je već godinama počivala praksa jednog Mejvedera i Klička, ili u sadašnjosti Askrena i Vudlija. Za Harija, opet, borba pored finansijskog i poslovnog segmenta, sadrži i jedan viši nivo lične bitke. Iz ovoga proizilazi da Marokanac, uprkos neverovatnih 106 pobeda (od čega je čak 93 ostvario prekidom) i dalje traži sebe, i da ga, poput Šekspirovog Hamleta, ne muči moranje “Biti il’ ne biti”, već –  zašto se to pitanje postavlja baš njemu?

Stoga, u dva časa ujutru, možemo zaključiti sledeće: Badr Hari je još u godinama kada mnogo toga može dati. Na to nas je, uostalom, podsetio u meču sa Verhovenom, a sam optimizam o skorijem povratku možemo podgrevati i konstantnim obajavama iz teretane ili sa sparinga koje praktikuje. Znači li to opet da su šanse skorog povratka borbama velike? Zapravo, baš i ne. Sa Harijem se ipak tako nešto ne može pouzdano znati. Pa ipak, šta god, i kad god se desilo, nemojte biti zatečeni. Za ovog momka je oduvek važila ona nejtovska: “I am not suprised…”.