Instant sećanje… ili kao je zaboravljen Žoze Aldo

Piše: Nemanja Oblaković

Ukoliko ste se nekada vozili uz Drinu, s proleća, kada je vodostaj nešto niži, čak i sa udaljenosti od milje lako biste mogli da razlučite prljavu od čiste vode. Bilo bi zgodno, zar ne, da se isto može činiti i sa ljudima. Bez približavanja, i suvišnog rizika od kontaminacije.

Žoze Aldo je rođen sada već daleke 1986 godine, u Manausu, jednoj od mnogobrojnih favela Brazilske prestonice. Samo nekoliko meseci potom, za vreme svetskog prvenstva koje će obeležiti Božija ruka, sestra ga je nehotično ispustila na roštiljske žice, nanevši mu trajni beleg.  Tako je Žozé Aldo da Silva Oliveira Júnior ujedno  postao  prvi ratnik koji je  stekao, pa tek potom odužio svoje ožiljke.

Samo detinjstvo ni po čemu nije ukazivalo na to da bi se ovaj sićušni dečak mogao okušati u slobodnoj borbi. Kao uostalom, većina brazilskih sinova koja je ponikla u oskudici,  stremljenja je ograničio na dva topla obroka i krov koji neće prokišnjavati u sezoni monsuna. Tek povremeno na pola punog stomaka i krišom,  sanjao je kako mu se lopta lepi uz nogu, i kako pretrčava celu desnu stranu za svoj Flamengo, trese mrežu, a tribine su pune, i kako više nije važan ni ožiljak, ni otac – revnosni alkoholičar koji je porodične probleme rešavao nasiljem.  Eto, o tome je maštao Aldo, ali mu lopta nije ukazala vernost, a Brazilski dečaci su imali tvrde udarce i nimalo prijateljski karakter. I tako je krenuo na Mai Tai. I tako je krenuo na  mešovite  borilačke veštine.  Tokom odiseje teninga i posvećenosti redom su padali Svonson, Edgard, Mendes kolenom, Lamas, Mendesa odlukom, i činilo se da je nesigurni dečak sa prljavih ulica tek bledo sećanje. Aldo je napokon imao svoju kuću i čvrst krov, i slavu, i novac koji ga nije izobličio, i pojas uspešno odbranjen sedam puta… nažalost, imao je i dovoljno smelosti da nepromišljeno uleti u razmenu, u “brawl” koji će mu obeležiti karijeru. Grand Garden arena,  sam istek 12. decembra 2015. godine! Le roi est mort, vive le roi!

Jutro nakon poraza Žozea Alda,  u moju sobu je bez kucanja ušao najstroši kritičar, sa ustima punim bademovog keksa, toplom kafom u jednoj i knjigom samopomoći Luize Hej u drugoj ruci. I taj kritičar me blago dotakao po čelu i rekao, kako bi bilo bolje da smo ipak izašli u pozorište, jer je eto moj momak izgubio u svega 13 sekundi, kao da ga je udario Saitama lično, a predstava je bila dobra, možda i više od toga.  I ležeći tako, shvatio sam da nikada neću napisati baš onu jednu pričuo o Žozeu Aldu koju sam tako silno želeo, zato što je priča o Aldu ponajmanje priča o sportu, a znatno više lament nad izgubljenim vremenom, nad nama, poslednjim nesnađenim brontosaurima u eri retuširanih fotografija i interneta. I tako su od okršaja u Las Vegasu prošle tri godine, a ja sam i dalje tapkao u mestu, i mada su mi više puta stavljali povez na oči i nekoliko ljutih revolvera pred lice, priče nije bilo.

Kralj bez krune i dalje je kralj – budala sa krunom tek budala

Žoze Aldo,  princ Rio de Žaneira, simbol je vremena za nama. Vremena u kome je bio moguć jedan Indijanapolis, vremena u kome smo ratnike merili po bitkama a ne savršenim skorovima. U vremenu Žozea Alda, još se moglo zamisliti da Rože Mila pleše uz korner zastavicu, Zuba reši utakmicu u dva poteza, a Baster Daglas barem za trenutak dotakne zvezde. I ovde ne govorim o godinama, govorim o shvatanju. Danas imamo više telefona, ali manje komunikacije, više izgovorenih reči, ali sve manje razumevanja. Nastupilo je vreme hibridnih boraca i organizacija, aplauza i bliceva, ikarovskih letova i pontijevskog pranja ruku. Današnji čovek je upoznao svakog, ali još uvek ne poznaje sebe. Žoze Aldo ima tek trideset dve godine,  dva meča po aktuelnom ugovoru, i nepromenljivu odluku da sa njima zaključi karijeru. Po svim izgledima, bez titule. Odlazak ovog velikana ujedno je i kraj jedne sekvence. Jednog stila i jedne filozofije života.

Znači li to da bi trebalo da zauzmemo  negativan stav prema Konoru, Kolbiju i svim tim momcima neodmerenih manira? Naravno da ne!  Oni su tek proizvod naših očekivanja, dekadencije i mulja u koji smo potonuli. Produkt verovanja da oni koji govore glasno, nužno imaju puno toga za reći! Posledica, ali nikako i uzrok!  Gledajući njih mi proživljamo materijalizaciju vlastitih ambicija. Stižemo na cilj koji nam je uskraćen. Da li će se to ikad promeniti? Možda! Ukoliko naučimo da na kraju dana možemi leći u samo jedan krevet i uživati u samo jednom zalasku sunca. Da nije važno koliki smo put prešli, već koliko smo na tom putu naučili. Sve do tada ostaje nam tek jedna priča. Priča koju još uvek ne znam kako da završim. Priča o Žozeu Aldu.