Srbija je zemlja šampiona… u borilačkim sportovima

Kada bi sportska javnost bila bolje informisana, odavno bi bilo jasno da Srbija jeste visoko rangirana u kolektivnim sportovima, ali da je u borilačkim sportovima, u samom vrhu.

Primera radi, fudbaleri su tek uspeli da se plasiraju na svetsko prvenstvo, a već se napravila neverovatna pompa oko toga, iako je Srbija samo jedna od 24 zemlje koje će se naći u Rusiji, a realne šanse da se odande vrati sa pobedničkim peharom su apsolutna nula.

Međutim, novine, sajtovi, televizije, svi su danima izveštavali o tom „velikom uspehu“. Kada se malo bolje pogleda, uspeh jeste veliki, ali smo svi drhtali do 75. minuta čekajući da naša selekcija jednim golom pobedi uvek neugodnu Gruziju.

Da ne govorimo o tome da je odmah posle velikog uspeha smenjen selektor. To je, verovatno, usamljen slučaj da posle uspešnih kvalifikacija selektor dobije otkaz, ali to je neka druga priča.

Vraćamo se onima koji stvarno krvare za svoje uspehe, a medijsku pažnju dobiju ponekad ili gotovo nikad.

U poslednje vreme tekvondo dobija nešto više pažnje, naročito od kada je Milica Mandić postala Olimpijska šampionka. Pre toga je izveštavanje o tom sportu bilo u promilima. U ovoj godini upravo je Milica uspela da postane i svetska šampionka, a njoj se pridružila i Vanja Stanković. Zahvaljujući tim uspesima, Dragan Jović proglašen je za najboljeg trenera godine u izboru svetske tekvondo organizacije.

I Milica najbolja na svetu!

Slična situacija je i sa rvanjem. Pažnju medija na taj najtrofejniji srpski olumpijski sport skrenuo je Davor Štefanek, koji je 2014. godine u Uzbekistanu postao šampion sveta, a 2016. i Olimpijski šampion. Ove godine nije uspeo da postane šampion Evrope, ali je osvojio srebrnu medalju.

http://www.u-klinchu.rs/2017/07/15/davor-stefanek-zvanicno-najbolji-rvac-na-svetu/

Ono što nije uradio on, uradili su Kristijan Fris, šampion Evrope i Viktor Nemeš, šampion sveta.

http://www.u-klinchu.rs/2017/08/21/viktor-nemes-je-sampion-sveta/

Šampionat Evrope 2017. godine održan je u Novom Sadu, a mediji su se za isti zainteresovali tek kada su Štefanek, Fris i Maksimović ušli u borbe za medalje. Pre toga o nastupima slobodnostilaša i ostalih takmičara u grko – rimskom stilu izbveštavao je samo naš sajt, što je, najblaže rečeno, sramotno.

Ni džudo nije bolje prošao. Aleksandar Kukolj je skrenuo pažnju na sebe i taj sport na Olimpijskim igrama, a naročito ove godine, kada je postao šampion Evrope. On je na svetskom šampionatu stigao do polufinala, gde je zaustavljen, a na kraju je takmičenje završio na četvrtom mestu. Nažalost, potpuno van pažnje medija, pa i ovog, bio je Nemanja Majdov, koji je na šampionatu sveta u Budimpešti, u Kukoljevoj kategoriji osvojio zlatnu medalju, pa Srbija u kategoriji do 90 kilograma ima i svetskog i evropskog šampiona, kao i prvorangiranog džudistu.

Mediji bi, verovatno, još manje pažnje obratili na njih da nsiu bili pozvani na prijem u predsedništvo, gde su hteli, ne hteli, morali da se pojave i to ne zbog osvajača medalja, što je, opet, sramotno.

To su sve bili uspesi u Olimpijskim sportovima. Kako su mediji o njima slabo izveštavali, ne čudi status neolipijskih disciplina. Srbija je u greplingu, gi i no gi, na šampionatu Evrope osvojila deset medalja, Una Tuba je dominirala u nekoliko stilova u rvačkim neolipmijskim disciplinama. To gotovo niko nije ispratio.

http://www.u-klinchu.rs/2017/07/04/nezaustavljiva-una-tuba/

A onda na red dolaze kik bokseri. Kadeti i mlađi juniori su na šampionatu Evrope osvojili 23 medalj3, od čega 11 zlatnih. Na svetskim igrama, gde je kik boks bio prvi put, Srbija je imala dva zlata i dva srebra. I tako je deceniju unazad.

Da li znate nešto o tome, a da niste pročitali ovde?

http://www.u-klinchu.rs/2017/12/28/pelevic-srbija-nema-najboljeg-borca-u-kik-boksu-jer/

Na svetskom šampionatu u Budimpešti, Srbija bila u samom vrhu sa sedam zlata, dva srebra i četiri bronze. Prijema u predsedništvu nije bilo, pa je i pažnja medija bila recipročna.

Sramota, zar ne?