Zemlja košarke? Da, ali pre svega, Srbija je zemlja borilačkih sportova

Obožavam sport, pratim ga 40 godina, poslednjih 15 kao sportski novinar i komentator. Oduvek sam voleo kolektivne sportove s loptom. Jugoslavija, a kasnije i Srbija dominirala je decenijama u određenim kolektivnim sportovima, vaterpolu, košarci, odbojci, nekada u rukometu, nikada u fudbalu, bar ne u seniorskom, a naročito ne u klupskom. Ali i pored toga najviše se novca upumpava u fudbal i ubedljivo je najpopularniji u Srba. Dobro, o ukusima ne treba raspravljati.

Posle uspeha generacije koju su predvodili Divac, Đorđević, Bodiroga, Paspalj i ostali košarkaški vanzemaljci, Srbija je postala „zemlja košarke“. Upravo ti momci poslednji put su uzeli svetsko zlato 2002. godine. Ima tu medalja i sa evropskih i svetskih prvenstava i Olimpijskih igara. Isto je sa odbojkom, vaterpolisti su najdominantniji u sportu koji se ne igra u jednako velikom broju zemalja.

Svaka čast njima, ali daleko više uspeha,  u poslednjih nekoliko godina, postižu takmičari u borilačkim sportovima. Prvo zlato samostalnoj Srbiji na Olimpijskim igrama donela je Milica Mandić u tekvondou. Prvu od osam medalja Srbije na OI u Riju doneo je Davor Štefanek u rvanju. Samo ove godine Srbija ima četvoro svetskih šampiona u tri sporta olimpijska sporta.

Prvo, istorijsko zlato za Srbiju, na svetskom prvenstvu u postojbini tekvondoa, Južnoj Koreji, osvojila je Vanja Stanković, koja je i šampionka Evrope do 21 godine. Nekoliko dana kasnije svetsku medalju osvojila je i Milica Mandić.

Prvo, istorijsko, zlato za Srbiju!

Zatim je svetski šampion u rvanju u avgustu postao Viktor Nemeš, a Srbija je jedna od retkih zemalja koja istovremeno ima zvaničnog evropskog, svetskog i olimpijskog šampiona.

Na svetskom šampionatu u džudou, takođe prvu zlatnu svetsku medalju za samostalnu Srbiju, osvojio je Nemanja Majdov. Srbija u kategoriji do 90 kilograma ima svetskog i evropskog šampiona. Malo je nedostajalo da imamo srpsko finale svetskog šampionata!

Da li je realno da bilo koji kolektivni sport, izuzev vateropla, ima takav učinak? Naravno da nije. Košarkaši su u evropskom i svetskom vrhu, ali dok je Amerikanaca, nerealno je očekivati svetsku i olimpijsku titulu. Kako kalkulišu kada je u pitanju igranje za nacionalni sastav, pitanje je mogu li i na vrh Evrope.

Fudbal? Nemojte me zasmejavati. Drhtimo da li će se Srbija u smešnoj grupi plasirati na SP, a kako prolazimo na velikim takmičenjima, bolje da ostanemo kod ku’e. Manje će se novca potrpošiti i živaca pokidati. U poslednje vreme medalje u rukometu osvajamo samo kada smo domaćini.

Odbojkaši su odlični, od mladih selekcija do seniorske, i devojke i momci, ali pitanje je koliko realno mogu u veoma jakoj konkurenciji na EP.

E, sad dolazimo do borilačkih sportova, koji su ujedno i jedan na jedan, nema Teodosića da sa devet metara frljokne i pogodi protiv Španije, nema Šapića, Vujasinovića, Ikodinovića da individualnim kvalitetom dignu ekipu iz mrtvih, nema Nikole i Vanje Grbića da učine nemoguće, lete po terenu i požrtvovanošću donesu zlato na OI.

Sami ste, oči u oči s protivnikom. Pukovnik ili pokojnik, ili jesi ili nisi. A naši borci jesu i to najbolji. Svako ko misli da je lako to uraditi, jer „imaju samo tri meča“, molim da probaju bilo šta od toga samo da treniraju, o nastupu na velikom takmičenju ne bih ni počinjao. Primera radi Nemanja Majdov je do svetske medalje morao da se bori sa sedmoricom vrhunskih protivnika. Da sa svakim od njih provede najmanje četiri minuta u žestokoj borbi, a u jednom momentu je gotovo radio meč za mečom.

http://www.u-klinchu.rs/2017/09/01/nemanja-majdov-sampion-sveta/

Nemeš je rvao pet mečeva, sve u istom danu. Ti momci i devojke neprestano treniraju, vode računa o kilaži, nekoliko puta godišnje idu na rigorozne pripreme, uz sve to takmiče se za klubove, rade, studiraju. A na većini portala njihovi sportovi svrstani su u „ostalo“.

http://www.u-klinchu.rs/2017/08/21/viktor-nemes-je-sampion-sveta/

Nikada ih niko nije dočekao na platou ispred skupštine, osim kada idu u paketu s nekim kolektivnim sportom. Nije ovde ideja da se „pljuje“ po kolektivnoj igri, ona nam je donela mnogo radosti, ali borilački sportovi su nezasluženo nekoliko mesta ispod, a ostvaruju vrhunske rezultate.

U novembru je svetsko u kik boksu, gde je Srbija druga nacija po uspehu na svetu, biće bar troje svetskih prvaka, mislite li da će dobiti pažnju koju zaslužuju? Pitanje je krajnje retoričko, a odgovor poznat svima: naravno da neće.