„U klinču“ analizira: Čiji su sportski uspesi, političara ili sportista?

Političari ne mogu da se ne mešaju u sport, iako je jedna od najčešćih floskula da politici nema mesta u sportu. E, pa to u Srbiji ne važi. Dovoljno je pogledati šta se radi u fudbalu i košarci, ko je na čelima saveza, kako se dobijaju poslovi trenera i selektora, i sve je odmah jasno.

Kod nas je sve normalno, pa i to. Političari sede u upravama klubova, mešetare, a članovi partija profitiraju. I nije to od juče. Međutim, sve je češće mešanje politike u borilačke sportove. Kako bi pogurali svoju sportsku karijeru, ili se otisnuli u trenerske vode, ljudi iz borilačkih sportova traže pomoć političara. Za to dobijaju mesta u upravama klubova, savezima, ali i sopstvene sale za treninge.

Ima nekoliko takvih slučajeva i svi kažu: „šta da radim, nisam mogao bez njihove pomoći“. I to je, nažalost, surova istina. Donekle je to i razumljivo, postaneš drug član, a stranka te podržava i gura i svima dobro… ko ima želudac za takve stvari.

http://www.u-klinchu.rs/2017/02/04/sramota-pogledajte-plan-rada-dzudo-kluba-iz-vrsca-za-2017-godinu/

Međutim, sve češće se sportisti zahvaljuju političarima „bez čije pomoći ovo sve ne bi bilo moguće“. U normalnim okolnostima Zakonom o sportu i finansiranju sportova i klubova i trebalo bi da svako ima svoj deo, manji ili veći. U Srbiji je i to u rukama političara, pa je neko podoban, a neko ne.

I to je, valjda, u ovoj zemlji normalno. Ali nije normalno da se sportisti zahvaljuju političarima i da njima pripisuju svoj uspeh. Pa, političari, izuzev nekoliko časnih primera ne znaju šta je sala, a kamoli hiljade urađenih vežbi, primljenih udaraca, prolivenog znoja i krvi. Ne znaju šta su polomljene vilice, puknute arkade, iščašeni zglobovi. Ali, znaju da prime pohvale i slikaju se sa sportistima kada ovi ostvare uspeh.

Možda oni pomažu novčano ili infrastruktirno, ali zašto posebno isticati nešto što im je obaveza,

Sramno je što su sportisti dovedeni u tu poziciju da se za lični uspeh, neviđenu žrtvu tokom sportske karijere, zahvaljuju političarima, a još veća sramota je što to političari smatraju poželjnim, neretko i neophodnim.